Moram ispričati priču o susretu Zejda Harauza iz Donjih Krajeva s mojim djedom Avdagom Hanifićem, zvanim Šejh Avdaga.
Koliko je u njoj istine, ja, Semiz Poluga, ne znam, jer sam je istkao od svjedočenja dvojice nepouzdanih svjedoka. Prvi je moj amidža Junuz Poluga zvani Macola, čovjek teške glave i lijenog jezika. Drugi je moj dalji rođak Sinanudin Tarabar, sin moje dajdžišne Nazife, koja se triput udavala a dvaput vraćala. Ovaj lijepi mladić tarabarskog i hanifićkog porijekla nije rođenjem stekao sposobnost razlikovanja svjetova. Bog mu je to nadoknadio prostranim ušima i hitrim očima.
Svakako, ne mogu jamčiti ni za svoj udio, jer sam čovjek koji između priče i istine uglavnom bira ono prvo.
Desilo se to, onda, ovako.
Kad uz Jurjev čobani polaze kući iz Posavine, prolaze kroz Donje Krajeve. Ovaj put prenoće u nekoj Lipnici, gdje uz prvu akšamsku vatru kraj kuće na ivici sela upoznaju domaćina, rečenog Harauza. Saznavši da su ovčari iz Hrastove Glave, upita ih za čuvenog mi djeda.
– Je li živ? – veli.
– Bio je o Lučinu – rekoše.
– S vama ću – skoči domaćin.
– Koji ćeš nam kurac još ti – otpuhnu dim amidža mi Junuz.
– Imam je’no pitanje za Šejha – sjede domaćin vatri.
– Znaš li magarad tovarit, ložit vatru, kolibu napravit i čorbu svarit?
– Znam.
– E onda moreš s nama. Ponesi hrane za tri dana.
Put ovog donjačkog čovjeka s Polugama čobanima, mojim očinjim srodnicima, pustolovina je svoje vrste i zaslužuje jednu drugu pažnju. Tek ćemo reći da je pristupio Šejhu Avdagi petog dana po Jurjevu, poderane odjeće, zatvorenog lijevog oka i desnog oka krvavog od nadimljenih snova.
Tad djed pogleda dronjavog i izubijanog čovjeka pa mu očima krmeljivim od sitnih harfova sapra umor s uvrnutog stasa:
– Ko s Polugama ovce goni, najbolje mu je da se pomagarči kad krene. Ti si haman tek pri kraju u magarca izrasto. Sidi.
Donjačanin sjede. Odmah leže na pod i zaspa. Domaćin zovnu rečenog praunuka Sinanudina, u selu zvanog Zvizgonja:
– Pokrij ga ćebetom od crne vune a meni donesu kutiju šenišnih cigara.
Mladić okruži očima sobu, obrve mu zadrhtaše pa izađe.
Tri dana je, navodno, taj umorni čovjek spavao pod teškim crnim ćebetom. Kad ga četvrtog dana probudi dreka motorne žage prošarana cikom kusavog kera, skoči na noge.
– Vodite me Šejhu Avdagi.
– Doveli su te – reče ovaj i iscijedi blijedu zraku duhana kroz kraj usana.
– Jesi ti Šejh Avdaga?
– Tako me zovu.
– Imao bih jedno pitanje.
– Pitaj.
– Htio bih uložiti amandman na šesti imanski šart.
– Sinanudine, šta mu je amandman?
Mladić se pojavi glavom na dovratku. Uvijek bi sjedio pred vratima dok mu pradjed prima goste i nesrećnike. Naviku prisluškivanja razgovora naslijedio je od Tarabara a sposobnost razumijevanja tajni svjetova od Hanifića.
– Nadopuna zakona koji već postoji – reče momak i povuče glavu.
Domaćin potegnu kožu s čela nazad pa mu obrve podigoše očne kapke. Gost liznu kažiprst i pogladi zrelu šljivu lijevog oka.
– Mogu l zapalit?
– Puši – baci mu Šejh Avdaga kutiju cigara u krilo.
Čovjek izvadi upaljač iz prsnog džepa blatne košulje. Sprži petinu cigare u dahu. Dokrajči je trećim dahom. Pogleda niza se: blato po zelenkastoj košulji poderanoj na stomaku. Dronjave radničke hlače. Zapali opet.
– Kako te zovu? – prekide mu djed dim.
– Zejd Harauz.
– A kako te narod u tvom kraju zove.
– Što je to bitno?
– Pa da te ne pomišaju s nekim drugim Zejdom Harauzom.
– Nema drugog Zejda Harauza.
– Ne znaš ti to. Kako te komšije zovu?
– Zelov.
– Eh, tako treba. Nek se upiše ovako: Zejd Harauz zvani Zelov iz Donjih Krajeva ulaže amandman na šesti imanski šart.
– Čime ću pisat?
– Ima ko pisat, ti pričaj.
– Ko će pisat, nema vođe nikog. Hoće l onaj dječko iza vrata pisat?
– Neće, ruke su mu tarabarske, nikad nije slova naučio.
– Pa ko piše, šejh-efendija?
– Imaju oni što su zaduženi za ovake poslove, njima je bitno što si Zelov a ne neki drugi Zejd Harauz.
– Ko je zadužen, šejhago, umoran sam čojek, ne zamjeraj mi pitanja.
– Oni momci iz jednog drugog imanskog šarta.
– Meleki? – nagnu se gost prema djedu.
– Neki ih tako zovu. To su dobri momci. Ko da su im matere Hanifićke a očevi Poluge.
Čovjek ukoči otvoreno oko. Opusti obraz.
– Ja bi štagod pojeo.
– Jok, što će ti jilo. Sit čojk uvik nešta glupo rekne. Deder mi taj tvoj… amandman.
Gust dim iz djedovih razmaknutih usana zaokruži glavu pridošlice.
– Pričaj, ljudino, u mene su dani kratki a eno pola čete takih ko ti prid kućom.
Uši Zejda Harauza zvanog Zelov tek tad upustiše graju i jauke spolja, ispred kuće. Naš djed je godinama slovio za iscjelitelja, savjetnika i sagovornika, kako u našim brdima tako i u Donjim Krajevima. Narodu je valjda manjkalo nade a djeda je zapao višak godina. Zato su mu dani bili kratki.
– Ja bi da se na ono da se sve što se događa biva Božjom voljom i Božjim određenjem dodo jenu stavku. – izmuca Zelov.
– Koju?
– Ja bi da šesti imanski šart ide vako: i da se sve što se događa biva Božjom voljom i Božjim određenjem al da će se sve najgore desit Zejdu Harauzu iz Lipnice.
– Nek se upiše: i da se sve događa Božjom voljom i Božjim određenjem al da će se sve najgore desit Zejdu Harauzu iz Lipnice. Zvanom Zelov.
Djed se pridiže na koljena pa se osovi rukama o vruć šporet i stade na noge.
– Eto, Zelove, otaj tvoj takozvani amandman uložen.
– I to je to – zadrhta gostov glas.
– To je to. A šta bi ti još?
– Pa nisi ništa zapiso.
– Pa reko ti da ne pišem ja.
– Al meni treba napismeno.
– Poslaću ti ćage na jesen po Polugama. Ako se usvoji. A sad idi svojoj kući i porodici, prid vratima je torba i u njoj čistih haljinki i dobre čizme, američke, kažu.
– A što me ne upita šta me je tebi s ovim mojim amandmanom dovelo?
– Ta pitanja nisu moj resor. Je l se tako rekne, Sinanudine, tele moje tarabarsko?
Mladić opet promoli glavu i veselim je očima zatrese odobravajući.
Zbunjeni Zejd Harauz zvani Zelov ustade kad mu djed pruži providnu žilavu ruku.
– Jesam ti šta dužan?
– Jesi jedan dan, al to mi svakako ne mereš dat sad pa se vidimo na onom svitu.
Ovdje naša priča, zasad i nažalost, završava. Šta je tačno ovog čovjeka natjeralo da pređe toliki put u najgoroj ulozi – sluge mojih Poluga – teško da ću ikad saznati.
Krivac je tomu ponajviše moj rečeni amidža. Godinama poslije, tokom posljednjeg boravka u rodnom selu, upitao sam ga je li im šta taj Zelov govorio usput i jesu li mu dostavili poslije djedovo pismo. Hraknuo je u jutarnju rosu i osujetio moje dalje upite.
– Od onog ćageta smo dobru vatru kraj Spreče odložili. I jebo te on, još jedna budala što se kvarta u Božja pitanja, ko i tvoj dido Avdagica.
