SAVIJANJE POLUGE: Povratak na prsa

Prijatelju Muhamedu Osmanagiću zahvaljujem na ustupljenoj fotografiji.

Natruhli autobus povijesti vrati me rodnom kraju, koji sam prije tri ratne godine napustio na brzom motoru dječaštva. Otišao sam na školovanje a vratio se s ratišta.

Prva je jesen, pramenovi sunca provlače se kroz nebo. Na krivini me prema našim kućama zateče uspravna suhoća starca pod lojavom francuzicom.

– Selam alejk, Sulejmene.

– Alejkumu selam i merhaba ti, mladiću.

Šutnjom mi obasipa umorni stas. Čizme – pohabane, ali dobre; njemačke. Hlače, civilne nove. Košulja, paradna. Oči, prazne. Gologlav.

– Jesi ti onaj Alijin što je greškom ubio kera iz pištolja?

– Nisam. To mi je mlađi brat Ćašif.

– Aha. A koji si ondar ti?

– Ja sam stariji.

– Džemajl si ondar.

– Nisam. Džemajl je pogino.

Osjetih mu prvi put pogled.

– Alarahmetile.

– Rahmet mu duši.

– Pa ti si Zehrid, samo si mi se nešta usuko, jideš li išta?

– Nisam Zehrid, to mi je amidžić.

– Ja, ja, oni su Junuzovi. Ti si Alijin… Ondar mora da si Šaćir.

– Nisam Šaćir, i on mi je amidžić.

– Ama jesi, isti vam je nos, samo Polugama Bog daje noseve take.

– Nisam Šaćir. Ja sam Semiz.

– Semiz je pogino.

– Nisam. Džemajl je pogino.

– Meni su rekli da si pogino tam negdi u Krajini.

– Nisam pogino, vidiš da sam živ.

– Ne znam ja jesi to ti, moreš bit bilo koji Poluga, svi ste isti, gledaj vam noseva.

Gledam niz nos u nove mu gumene opanke, ciljam grebenom nosne kosti što niže da ga ne opsujem u glavu. Jebo te naš nos.

Dignem oči, pogledom mi mjeri visinu.

– Šta si savio, nema ti ni trijes godina, jes da si potanak, al si narasto.

– Ispravit ću se kad legnem.

– Haj, kući ćeš, imaš di leć.

O, Tarabari, magarci saburom naoružani. Iz oka mu bije znanje o meni, ali mi jezikom budi poštovanje prema starijem komšiji.

– Jest, došo sam kući.

– Nek si, Džemajle, dobro došo kući, svi biže od kuće a ti nam se vratio, lipota te vidit.

– Nisam Džemajl, ja sam Semiz.

– Dobro, momče, nek si Semiz.

– Kako si ti, Sulejmene?

– Nerešeno, čekam produžetke pa penale.

– Kako su ti konji?

Uzvratio sam ti, tarabarski filozofe. Šutiš, sad sâm sebi pogledom opanke glancaš. Tebi je lakše bez hljeba nego bez konja.

– Nema konjā.

– Pa što si ih prodo?

– Okle ti da sam ih prodo?

– Pa kalamar si, šta ćeš drugo do li konje prodavat?

– Nisam ih prodo.

– Pa di su ti konji, Sulejmene.

– Oba moro dat vojski. Jednog izgubili, drugog uzeo Bog. Vojski sam halalio.

– Bog uzeo, kaeš?

– Jest. Stao zekan na tenkovsku kad je nosio manjerke graha na Zlu baru.

– A jesi kola prodo?

– Jesam. Uzeo ti otac Junuz, dobro je platio, halal mu bilo.

– Nisam ja Junuzov, ja sam Alijin.

– Kojeg Alije, u vas Poluga je svako treće muško Alija?

– Mehmeda Poluge zvanog Alija.

– A jes, Ćašif.

– Nisam Ćašif, on je mlađi.

– Ja, ja, on je ubio kera greškom.

– Jest, javili su mi.

– A kako su ti javili?

– Preko Crvenog krsta.

– Ni krs nije mogo bit zelen, moro ostat crven.

Stari kalamaru, lopino dobra. Imaš ekser za svaku mi dasku. Bože mili iza Sunca, kime si me ovo dočekao na cigar hoda od kuće. Što ne posla kakvog mahnitog Polugu, da mi prste polomi rukostiskom. Ili kakva smjerna Hanifića, da me ukori gologlava.

– Ima i crveni polumjesec.

– Kad bude zeleni, javte mi.

– Ima na džamiji.

– Drugo je to.

Priveo bih kraju ovaj ispit. Šestica će biti sasvim dovoljna. Pusti me, profesore tarabarski, da znojavu dušu istresem u materino krilo.

– Dobro, Semize, ako si već Semiz. Haj ti kući, obveselit će ti se Poluge, dugo te nije bilo. Umorio si se, Polugiću.

Hoće kalamar još nešto, zna da udaramo kad nam na Polugu „ić“ zavare. Udara ekserima u kvrge mi mozga, gleda gdje bih mogao pući.

– Kako vi, Tarabari, projdoste kroz rat?

– Ko i kroz oni, kako koji pod kojom kapom.

– Dobro, sve ima svoje.

– Svak ima svoga.

Gdje si bio, Sulejmene Tarabaru zvani Kalamar, na predavanjima iz logike, da mi uspavanu profesoricu probudiš ovim svojim potkivanjem pameti. Nek se znoje profesori, plaćeni su za znoj pod kalamarskim čekićem, što si mene, jednog studenta što se s ratišta vratio, uzeo štemat.

– Haj ti, dete, kući, mater te haman iščika danima. Beli si haber slao daš dojć.

– Jest, javljo sam se.

– Haj, alahimanet, Polugiću moj dobri.

– Alahimanet, Sulejmene.

Tvrdom makadamskom cestom od autobusne stanice dovedoh se kući. Tihih pet kuća Poluga. Rove krompire, valjda.

Vrata na kući otvorena. Zuji muha govnara oko žute mesingane šteke. Iz kuće dopire gunđava molitva.

Mater se savila nad tepsijom, crven krompir guli i od Boga nešto kroz nos traži.

– Mama, evo me.

Diže glavu, otvori puste oči.

– Doidi, sine, da te majkana zagrli.

Čučnem kraj tepsije i prislonim prašnjavu glavu na cvjetove poprsja. Miriše na skoru smrt. Rukom me po prosijedoj kosi.

– Znala sam ja da ćeš se ti vratit, Džemajle.

Pomirim se s imenom mrtvoga mi brata.

– Jesam, majko, evo me.

Znoj i suze sušim na šarenilu bluze i šamije. Tri godine odsutnih mirisa iscijedilo se u jedna ženska usahla prsa.

– Nije to Džemajl, to je Semiz, ženo Božja, haj što ne vidiš nego i ne haješ.

Otac. Mehmed. Zvani Alija.

– Nek je i Semiz, i on je moj.

Otac. Nosi novi sepetić krompira. Gleda mi u sijede dlake, svaku očima čupa.

– Selam alejk, baba.

– Alejkumu selam.

Navlaži mi, matero, glas ovog suhog čovjeka, možda iz njega niknem opet.

– Šta si ono pričo s onim čojkom kraj stanice?

– Sulejmen me Tarabar uzeo ispitivat, satro me.

– Koji Sulejmen, Kalamar?

– Ja, on.

– Taj je lani umro. Idi lezi, zvizgonjo.